0087

15 stvari koje morate raditi da biste dobili unapređenje

Zahvaljujući Marcusu Chanu

Ovo je izuzetna lista, odnosno post, koji bih želeo da sačuvam za dobrobit budućih generacija.

“Ako želite da dobijete unapređenje, evo 15 stvari koje morate da uradite da biste povećali svoje šanse za tim:

  1. Radite svoj posao iznad očekivanja u svim aspektima. Ovo se odnosi bukvalno na sve, i na ono što ne želite da radite
  2. Radite više od svog posla – učestvujte u projektima i zadacima koji daju doprinos vašem šefu i timu
  3. Sami se edukujte o veštinama koje su vam potrebne za narednu poziciju i za 3 do 5 godina od ovog trenutka
  4. Prema svakome se ophodite kao da će vam jednog dana postati šef
  5. Pomažite drugima da postanu uspešni, odnosno kopirajte sopstvene sposobnosti
  6. Budite strpljivi – biranje pogodnog trenutka je pola dobijene bitke
  7. Smatrajte se pozvanim na sastanke da biste na njima učili i bili primećeni
  8. Napredujte na osnovu grešaka. Ako ih uopšte ne pravite, znači da se ne trudite dovoljno
  9. Tražite povratnu informaciju od kolega, nadređenih i podređenih, onda usvojite to što vam je saopšteno
  10. Budite lojalni
  11. Širite pozitivan uticaj na nadređene tako da i svog šefa prikažete u pozitivnom svetlu
  12. Budite pozitivan član tima
  13. Budite to što jeste, autentični i iskreni
  14. Gradite svoju reputaciju na svim nivoima kompanije
  15. Ne budite poltron.”

 

Originalni članak pročitajte ovde.

blog-banner1

Popravi prokleti kamion

Opčinjava me koncept poslovanja, čime se ljudi bave, način na koji to rade, šta je to što jedne čini više, a druge manje uspešnim. Uvek posmatram ljude kroz njihov odnos prema profesiji. Ako su uspešni, tražim zaključke o tome šta rade kako treba. Ako nisu, mogu da posluže kao kontraprimer za ponašanja ili odnose prema poslu kakve treba izbegavati.

Sin mog rođaka živi u Mejnu i zajednica ga smatra uspešnim momkom. On je u srednjim tridesetim i kamiondžija je. Ima svoja vozila i sopstveni posao. Mnogo ljudi vozi kamion u Mejnu. Na prvi pogled, to deluje kao jednostavan posao. Ali zašto su neki u tome uspešniji, nekad i mnogo više, od drugih?

Prva stvar koju biste primetili na Kalebovom kamionu jeste da je on besprekoran. Nema udubljenja, ni ogrebotina, takođe, opran je i čist. Dok sam mu se divio, rekao mi je: “Kada se moj kamion pokvari, ne stajem dok ne bude popravljen. Drugim rečima, čim se pokvari, ja popravljam prokleti kamion”. To znači da će on na svom kamionu raditi u sred noći, vejavice, vikendima… I biće usredsređen na taj zadatak sve dok ga ne ispuni. Shvatio sam da ovo predstavlja suštinu ovog momka i njegovog uspeha. U momentu kad mu se kamion pokvari, popravlja ga. Ne kasnije, ne sutra, ne čeka ni iz jednog razloga, već tada, na tom mestu, bez obzira na uslove. Nije teško razumeti. Nije ni komplikovano. To je to.

Koliko ljudi poznajete koji u 5 po podne izađu iz kancelarije, a da ne dovrše zadatak, ostave kupca da čeka odgovor, ne poprave “bug”… Sada razmislite o ljudima koji su posvećeni završavanju posla, bez obzira na to koliko kasno moraju ostati. Nadalje, pratite uspeh tih ljudi kroz godine i posmatrajte kako se te dve grupe udaljavaju jedna od druge.

Dok vozite kroz Mejn možete videti istrošene kamione u dvorištima i limenke piva na prilazima. Šta sprečava takvu osobu da se ponosi svojim “konjem” od kog živi? A šta tera nekog kao što je Kaleb da leži na ledenoj zemlji, u sred noći, sa baterijskom lampom, kako bi se osigurao da njegovo “zaprežno vozilo” ujutru u 6 sati može poći na put?

Štagod da su razlike u motivaciji, rezultati su jasni. Viđamo to svakog dana. Ljudi koji se pobrinu da im “zaprežno vozilo” ostane besprekorno i da nesmetano radi iz dana u dan, postižu uspeh. Takav čovek želim da budem. Sa takvim ljudima želim da radim.

 

Originalni članak pročitajte ovde.

0044

Dođi prvi na posao, napusti ga poslednji

Imao sam sreću da postanem uspešan, ali nisam uvek dobro stajao s novcem.

Golf na mesečini

Pre 30 godina, čim sam napustio vojsku, započeo sam novi posao u Nju Hempširu. Golf je tada postao moj hobi i odlazio sam na lokalni teren da udaram loptice na čiping grinu (1), jer je tamo bilo besplatno. Zatim bih se, nakon što sunce zađe i svi napuste teren, ušunjao na njega da odigram nekoliko rupa pre nego što postane suviše mračno, ponovo zbog toga što je bilo besplatno.

Jedne večeri, kako se gužva smanjivala i ja sam stigao do prve rupe, ugledao sam usamljenog golfera koji se vraća sa devete. To mi je privuklo pažnju, s obzirom na to da nikada nisam video nekoga da igra toliko kasno, osim sebe, naravno.

Primetio je da ga posmatram, promenio pravac i krenuo ka meni. Pozdravio me, predstavio se i pozvao me na pivo, iza njegovog automobila, dok je sunce zalazilo.

Njegove lekcije

On je bio putujući prodavac i imao je kupca u Kinu, u Nju Hempširu, i bio je samo u prolazu. Pitao me čime se bavim i šta su moji ciljevi. Kratko je pričao o svojoj karijeri i šta je učinio da bi postao uspešan. Onda mi se primakao i rekao nešto što nikad neću zaboraviti i što ću se truditi da uvek primenjujem.

“Dečko, ako želiš da budeš uspešan…

Budi prvi u kancelariji ujutru i poslednji koji iz nje izlazi uveče.”

Lekcije primenjene

Dakle, uvek sam bio vredan, ali mi je trebalo malo vremena da se posvetim i unapredim to (možete pročitati tekst o nekim mojim ludorijama u to vreme), prihvatio sam savet, uhvatio se njega, to je postalo moja navika i na kraju mi je i pomoglo da postignem uspeh.

U mojoj narednoj kompaniji, u Bostonu, prikupio sam prekovremeni rad zbog ranih dolazaka. Dolazio sam na posao sat i po ranije da obradim naloge za trgovinu akcijama i odlazio kući u regularno vreme, a paralelno sa tim išao na master studije uveče. Tako sam radio godinu dana sve dok nisu primetili da sam time stekao preveliku platu! Kasnije, izuzeli su me od takvog ograničenja, pa sam mogao da radim koliko sam želeo, bez toga da me teraju iz kancelarije zbog brige da ću zaraditi prekovremene sate. Nakon svega toga, pokrenuo sam svoju konsultantsku firmu i naplaćivao i do 70 sati nedeljno, čim su prošle tri nedelje rada u poslu koji je trajao 5 godina. U satnicu je uključen i prevoz do posla i kuće, koji je trajao sat vremena u jednom smeru. U stvari, najveći izazov za mene bio je kada sam napustio svoj poslednji posao i došao do 0 radnih sati. Dešavalo se da budem i suviše, i nedovoljno zauzet. Uvek bih se opredelio za to prvo.

“Use case”

Pre nekoliko godina, imali smo člana tima kompanijii, koji se borio. Njegovi rezultati su bili loši. Međutim, vozio se 30 minuta autobusom do posla, ostajao 10 sati ili duže, i onda se istim autobusom vraćao kući. Jedini razlog zašto nije poslednji napuštao kancelariju bio je taj što sam ja spavao tamo (koristio sam je kao hotelsku sobu jer sam bio u jednoj od ispostava kompanije).

Jedne noći je bio uznemiren i želeo da o nečemu popričamo. Činjenica da on nije govorio engleski, a ja srpski, učinila je to pravim izazovom, a poslednja osoba, koja je mogla da prevodi, već je otišla. U suštini, bio je zabrinut da će dobiti otkaz. Rekao sam mu, prvo, da će mu se rezultati popraviti i da ne treba da brine. A drugo, čak i kad se ne bi popravili, ne bih ga nikad otpustio, bez obzira na rezultate, zbog njegove poslovne etike. On je bio prvi momak na poslu ujutru, i poslednji s posla uveče.

Svakako, posle nekoliko meseci njegovi rezultati su se popravili. Kasnije je postao jedan on naših najboljih analitičara u kompaniji, a za momka koji uopšte nije znao engleski kada se zaposlio, došao je do toga da piše fenomenalan sadržaj koji se rangira veoma uspešno (pored ostalih poslova koje radi, kao što su tehnička podrška, testiranje itd.)

Ovo nije dug tekst. I ne treba da bude. Ponekad su najvažnije lekcije one koje su najjednostavnije, prenete od strane nepoznatog čoveka koji je izdvojio vreme da ih podeli, uz hladno pivo na terenu za golf u Nju Hempširu tokom noći…

 

(1) chipping green – deo golf terena na kom se vežba udarac, takozvano “čipovanje”

 

Originalni članak pročitajte ovde.

0136

“Gvozdena vilica” i sposobnost prihvatanja konstruktivne kritike

Pozadina priče

Kod mene je radio jedan momak kog ću, da ne bih otkrio njegov identitet, zvati Adam. Mogu slobodno da kažem da je to “najgori” čovek s kojim sam radio tokom 20 godina vođenja softverske kompanije.

On:

  • je iznova pravio iste greške
  • je loše pratio uputstva
  • nije razmatrao stvari pre nego što ih uradi
  • nije proveravao svoj rad, niti bilo šta drugo, pre objavljivanja
  • nije pravio planove, ček-liste, niti dorađivao protokole

Moj dan bi često počinjao time što primetim kritične i očigledne greške koje je on napravio, posle čega sam ga pozivao da ga opomenem i pokušam da popravim njegov način rada.

Mnoge razgovore između nas dvojice počinjao sam pitanjem: “Hoćeš li dati otkaz?” Jer, ako bi to želeo, bilo je dobro da to učini u tom trenutku i poštedi nas još jedne mučne diskusije i pružanja “feedback”-a o njegovom radu. Njegov odgovor uvek je bio: “Ne, Brajane”.

Moja filozofija o raskidu saradnje jeste da je ona moguća zbog problema sa usvajanjem vrednosti kompanije, a ne zbog grešaka i da, ako zaposleni dokazuje makar jednu od naših ključnih vrednosti i ulaže trud i napor, do toga uopšte ne dođe. U stvari, za sve ove godine, nikog nisam otpustio, ma koliko loš bio, a da je pritom vredno radio. I nikada nisam zažalio zbog takve odluke.

“Fucking up”

Vremenom, pri čemu mislim na malo duži period vremena, greške su postajale sve beznačajnije, a Adam je, što je još važnije, usvajao moj “feedback” i usmeravao ga na druge članove tima, koji su zbog toga mogli da uče i napreduju brže.

Greške koje Adam tokom celog ovog procesa nikada nije napravio su sledeće:

  • nikada nije shvatao lično “feedback”. Prihvatao je konstruktivnu kritiku u istom duhu u kom mu je data, bez obzira na to koliko mu je grubo saopštena
  • nikada se nije branio, uzvraćao, raspravljao se ili pokazivao neki čvrst stav
  • nikada nije usporio, već je nastavljao da vredno radi
  • nikada nije pravio izgovore ili okolišao rečima poput: “nisam imao vremena”, “nije moja krivica”, “moglo je biti gore” i tako dalje
  • nikada nije rekao “izvini”. Izvinjavanje ne pomaže nikome i ničemu, samo je gubljenje vremena. Izgleda da je on to dobro znao, pa nikada sa njim nisam imao potrebe da gubim vreme na izvinjenja, što nam je omogućilo da se usredsredimo na rešavanje problema

Adamove postupke ovako posmatram – bio je pre spreman da grešku prizna i prihvati (“fucking up”), nego da se pravda i za nju okrivi druge (“fucking down”). O tome možete čitati u tekst “Ako grešite, grešite kako treba ili fucking up vs fucking down“.

Prečesto primećujem da ljudi negativno reaguju na konstruktivnu kritiku, što suštinski sprečava njihovu mogućnost da napreduju i na kraju postignu uspeh. Osim toga, u globalu me ne interesuje da budem mentor nekome ko pruža otpor kada dobije “feedback”, niti da radim sa njim. Za takve ljude kažem da imaju “staklene vilice”. One im se razlome u sitne komade kada ih kritikujete. Adam ima “gvozdenu vilicu”. Mogao je da primi svaki “feedback”, koliko god oštar bio, i nije nimalo posustajao pred njim, a kamoli da se raspao na komade.

Preokret na bolje

Konačno, nakon vremena koje je delovalo kao večnost, Adam je napredovao i razvio se do nivoa kada sam, ne samo prestao da ga svakodnevno savetujem, već počeo da uviđam njegov rast i napredak, što je proces koji nazivam “preokretom na bolje”. Ishod toga bilo je njegovo unapređenje na poziciju analitičara 1. nivoa (“Level 1 analyst”), što je prilično izazovno radno mesto u našoj kompaniji. Njegov rad je nastavio da se poboljšava i napreduje sve do danas i može se sagledati u fenomenalnim rezultatima koje su u domenu “content marketinga” postigli on i njegov tim.

Adam se nije pretvorio u najboljeg čoveka s kojim sam ikada radio, ali priča o njegovom uspehu jedna je od najboljih koju sam doživeo u svojoj karijeri. Niko nije bio ponosniji na njegovo unapređenje od mene!

Bačeno naspram uloženog vremena

Potrošio sam mnogo vremena sa Adamom. Mnogo vremena uložio je i on sam. Ali njegovi postupci i činjenica da nije dao otkaz (i da ga nisam otpustio) pretvorili su vreme, koje je moglo lako da bude bačeno, u investirano, i to dobro investirano.

Neuspeh naspram uspeha

Da je u bilo kom trenutku ovog procesa Adam odustao od posla, to bi značilo njegov neuspeh. To bi istovremeno značilo i neuspeh mene kao lidera, mentora, šefa. Ali činjenica da nije dao otkaz, u stvari znači da on nikad nije bio poslovno neuspešan. Čak je neuspeh izbegavao dovoljno dugo da je na kraju postao jako uspešan.

Druge naučene lekcije

  • Prihvatite konstuktivnu kritiku, koliko god bila oštra, objektivno, a ne prihvatajte je lično
  • Zapamtite, kada vas šef kritikuje, on ne radi to zato što vas ne voli, već zato što pokušava da pomogne (ovo važi samo za dobre šefove)
  • Kada dobijate kritike i sugestije, nastavite da radite sa njima i ako u tome uspete, postoji šansa da dugoročno ostanete uspešni
  • Nikada ne pokazujte čvrst odbrambeni stav, ne raspravljajte se, ne uzvraćajte i ne pokazujte zube. To će lošu situaciju učiniti još gorom
  • Fokusirajte se na dugoročni uspeh
  • Zapamtite da bez muke nama nauke (“No pain, no gain.”) To važi za mnoge situacije
  • Nećete biti neuspešni ako uspete da ne date otkaz
  • Ostanite verni vrednostima kompanije, bez obzira na sve, i to će vas dovesti do konačnog uspeha

 

Originalni članak pročitajte ovde.

1.Bedem

“Kao da”

Postoji odlična scena iz filma Vruća linija (Boiler room) o “ponašanju kao da”.

Da parafraziram lika kog glumi Ben Aflek:

  • ponašaj se kao da si direktor kompanije
  • ponašaj se kao da si obdaren izuzetnim muškim atributima

ili se, u suštini, ponašaj kao da si dobio ulogu, poziciju kojoj stremiš. Ponašaj se kao da si već postigao ciljeve ka kojima si težio.

U filmu nisu naveli razloge, ali sam ja ovaj koncept članovima svog tima “propovedao” tokom čitave karijere, tako da su razlozi jasni.

Mnogi ljudi misle da, nakon što apliciraju za neki posao, tu poslovnu ulogu mogu da počnu da igraju tek nakon što budu primljeni ili unapređeni. Pogrešno. Morate da počnete da se ponašate u skladu sa pozicijom i pre nego što je dobijete, tako da svi, a posebno ljudi odgovorni za vaše zaposlenje, mogu da vas zamisle u toj ulozi. Kada vas svi vide u njoj i poveruju da joj odgovarate, put ka ostvarenju te uloge, kroz promociju ili zaposlenje, samo je pitanje vremena. Vaš jednostavan cilj jeste da učinite to svršenim činom.

Percepcija je stvarnost

Ako želite unapređenje do liderske pozicije, počnite da izgledate, zvučite i ponašate se kao lider već sada.

Zvučite ovako

Dobro je da se rešite navike korišćenja „fraza gubitnika“. Niko ne želi da na mesto lidera postavi nekog ko se ponaša kao pratilac ili, još gore, kao gubitnik.

Pratioci postavljaju pitanja. Osobe na liderskim pozicijama daju predloge. Ako želite da vas vide kao lidera, pretpostavljenom nikad ne postavljajte pitanja. Svako pitanje koje postavite smanjuje vašu važnost njegovim očima i samo naglašava taj odnos podređenog i nadređenog. Čak i kada nemate ideju šta da radite, ipak možete da osmislite neku preporuku dajući predlog koji ima najveću šansu za uspeh (“best-guess approach”).

Pogrešno: Kada revizorima treba da pošaljemo izveštaje?

Ispravno: Predlažem da izveštaje pošaljemo sutra da bismo revizorima predočili zapažanja za period od nekoliko dana.

Ako se vaš šef ne usaglasi, može da vas ispravi. Ali, kako se budete popravljali, primetićete da sve češće odobrava vaše preporuke. To je momenat kada će vaš šef početi da vas razmatra za poziciju lidera.

Nemojte da smišljate izgovore ili da na drugi način radite ono što nazivam “fuck down” (umesto da istupite i priznate da ste počilii grešku, odnosno “fuck up”).

Nemojte stalno da okolišate.

Izgledajte ovako

Ako želite da se o vama razmišlja kao o profesionalcu, dobar početak bio bi da tako i izgledate. Uobičajena osobina uspešnih ljudi jeste da se tako i oblače. To ne znači da treba na posao da ušetate u smokingu, i mnogi koji su jako dobri mogu da prođu i sa aljkavim izgledom. Međutim, za veliku većinu nas, pojava je važna stavka u formiranju tuđe percepcije, često nesvesne i subjektivne, ali bilo da je dobra ili loša, ona ima moćni uticaj.

Dok sam radio kao analitičar u Bostonu, odelo me je koštalo pola prve plate. Živeo sam u malom stanu u naselju radničke klase, išao metroom na posao svakog dana, ali sam izgledao kao broker koji kući donosi ozbiljnu sumu novca. Moj cilj je bio da se ponašam kao da se uklapam u “finansijsku zajednicu”, kao da sam osoba koja zaslužuje poštovanje i unapređenje.

Kasnije, kada sam napredovao do mesta konsultanta, nije bio propisan “dress code”. Ali sam nastavio da nosim odelo i kravatu, čak i tamo gde su se oblačili “business casual”. Pucao sam na visoko i lako došao do zarade dva ili tri puta veće od one koju su primali radnici zaposleni na puno radno vreme u prodavnicama u kojima sam bio konsultant, pa sam smatrao da je prikladno da se razlikujem i tako izgledam.

Kada sam počeo sopstveni posao, uglavnom radeći kod kuće i bez potrebe da težim nekoj višoj poziciji, oslobodio sam se lepe odeće i odlučio da “radim go” (“Work naked”), što je uniforma koju sam zadržao do danas!

Reći ću nešto što sam uvek primećivao. U vojsci, za lidere se očekuje da budu u dobroj fizičkoj formi i to je nešto što sam usvojio za celu svoju karijeru. Ne verujem da možete biti mentalno jaki ako ste u užasnoj fizičkoj kondiciji, ako ne izdvajate vreme i ne trudite se da se pravilno hranite, vežbate ili se makar krećete. Ne treba svako da trenira kao Arnold Švarceneger, ali imam manje poštovanja za lidere koji se nezdravo hrane, neumereni su u alkoholu, zloupotrebljavaju lekove i ne izdvajaju vreme da vežbaju, jer znam da je fizička kondicija srodna mentalnoj. Za dinamična preduzeća koja zahtevaju strogost, disciplinu i mentalnu budnost, biti fizički i mentalno “fit” jeste ono što ambiciozne lidere izdvaja od konkurencije.

Ponašajte se ovako

Na profesionalce se možete osloniti, oni su pouzdani i odgovorni. Možete računati na to da će učiniti da se stvari dogode. Naravno, i profecionalci greše, ali, kada to učine, preuzmu odgovornost za svoje greške umesto da traže izgovore.

Ponašati se kao profesionalac znači, pre svega, preuzimanje potpune odgovornosti za sopstvene rezultate, bez obzira na to da li su dobri ili loši. Razlika između profesionalca i amatera postaje očigledna čim se desi prvi neuspeh. Amater će odmah nalaziti izgovore, okolišati, odbijati krivicu, izvinjavaće se… Profesionalac će prihvatiti feedback drugih na svoju grešku, odgovornost i obavezaće se da reši problem metodom ARR (problem priznati i prihvatiti – “Acknowledging”, preuzeti odgovornost – “Responsibility” i obavezati se na njegovo rešavanje – “Resolving”). Kada dođe trenutak da nekog unapredite, koga biste pre izabrali?

Oni sa osobinama lidera predvode čak i kad nisu na liderskoj poziciji. Uvek imate prilike da predvodite – dobrovoljno se javljajte za nove zadatke i zaduženja, obavežite se da naučite neku važnu tehnologiju, steknete novu veštinu, naučite kompjuterski program, pomažite drugima i budite mentor manje iskusnima od sebe. U stvari, mentorstvo drugima je ključna osobina koju povezujem sa ambicioznim novim liderima.

Ako želite da pređete na novu karijeru, onda nemojte da se zavalite i da se žalite da vas niko ničemu ne podučava. Idite i kupite knjigu, uzmite časove i učite sami. Napravite neki projekat u vezi sa tim što učite, započnite blog, doprinosite na društvenim mrežama, odgovarajte na pitanja na onlajn forumima. Ponašajte se kao da ste već napravili tu promenu i, pre nego što shvatite, dobićete poziciju, i imaćete biografiju obogaćenu novim iskustvima u vezi sa poslom, ako ne i samim poslom. Pisao sam o čoveku u pedesetim godinama koji se ponašao kao tehnički konsultant sve dok to nije postao.

Rezime

Ne ponašajte se onako kako to zahteva vaša trenutna uloga, nego se ponašajte u skladu sa narednom ulogom u kojoj želite da se nađete. Što bolji postanete u tumačenju te željene uloge, postaćete ubedljiviji i ljudi će biti spremniji da vas unaprede. Dok radite na tome da igrate tu višu ulogu i usvajate njena svojstva, vremenom ćete iz “glume” preći u to da takvu ulogu stvarno živite, i za to vreme ćete usvajati njene osobine, postupke, ponašanja i vrednosti.

 

Originalni članak pročitajte ovde.

Abuot-us

Dar toga što nikada ne morate reći „izvini“

Posao nije život. U životu morate da se izvinjavate za svoje postupke u slučaju da vaši istupi to opravdavaju. Najviše (1) grešaka u poslu upravo su samo  greške. One nisu namerne, ne dovode do ogromne štete ili gubitka života, tako da retko stižu do nivoa na kom je potrebno izviniti se.

Saradnicima koji kažu “izvini” odgovaram da, osim ako mi ne pregaze psa, ne treba da se izvinjavaju.

Fraze gubitnika

Osim toga, ljudi imaju lošu naviku da koriste reč “Izvini” kao umesto iskrenog priznanja (Acknowledging) problema, preuzimanja odgovornosti (Responsibility) za njega i obavezivanja na njegovo rešavanje (Resolving), što je drugačije poznato kao ARR. Mnogi od ovih ljudi misle da jednostavno izvinjenje mogu da iskoriste u opštu svrhu, “kartu za izlazak iz zatvora” koja će ih odmah osloboditi preuzimanja odgovornosti, a ne da preduzmu korake kojim bi se obavezali na to da se greška ne ponovi u budućnosti. Ono što sam primetio o ljudima koji stalno, refleksno izgovaraju “izvini” jeste da oni konstantno, iznova i iznova, prave iste greške. Korišćenjem tog retoričkog sredstva ljudi naprave kratak spoj u procesu introspekcije, a to je neophodno da bi se preuzela odgovornost i da bi se na kraju usavršavalo, napredovalo i razvijalo. Oni smišljaju izgovore, okrivljuju druge, neuspeh pripisuju maleru, rade ono što nazivam “Fucking down”, umesto da priznaju grešku, što bi se moglo reči “Fucking up”.

Zato reč “izvini” nazivam “frazom gubitnika” i zato je zabranjeno da je koriste ljudi koji sarađuju sa mnom u bilo kojoj mojoj organizaciji.

Ako želite da radite, živite ili se ponašate “kao da” ste profesionalci, neko ko je vredan toga da bude angažovan, unapređen i slično, važno je da se ponašate “kao da” ste već ta osoba, što znači da treba da govorite kao ona, a ne kao gubitnik. Preuzimanjem odgovornosti za svoje postupke, umesto opuštenog i brzopletog izvinjenja, pokazaćete da ste osoba dobrih kvaliteta. Napisao sam članak o osobi koja je napravila više grešaka nego što možete da zamislite, ali se nije izvinila nijednom i na kraju je postigla uspeh i dobila unapređenje.

Reči ili dela

Deluje protivno zdravom razumu, bar na prvi pogled, kada menadžer, šef ili lider ne prihvata da neko posle greške odgovori sa “izvini”, a još manje kada mu zabrani da se uopšte izvinjava, ali ako je vaš cilj da se u stvari menjate i napredujete, izvinjenje je kontraproduktivno jer koči pozitivan napredak.

Od toga da govorim “izvini” odvikao sam se u vojsci. Prvi put kada sam se izvinio za grešku koju sam napravio bio je i poslednji put, i još imam snove (odnosno noćne more) o reakciji na svoje “izvini” koju sam dobio na treningu. Prvo sam bio uveren da se narednik nije pravedno poneo, da je osvetoljubiv i slično. Tek kasnije sam počeo da cenim dar koji mi je dao, a to je da nikad više ne moram da kažem “izvini”. Više se nisam osvrtao na reč čiji bi pomen negirao greške i isključio vas od preuzimanja odgovornosti za njih. Počeo sam da prisvajam svoje greške i, umesto “izvini”, koristim sledeće rečenice:

  • To se neće ponoviti
  • Smatrajte to rešenim
  • Obavezujem se da rešim ovaj problem

Odustajanje od nezrele zavisnosti da refleksno koristite reč “izvini” jeste dar koji možete pokloniti samom sebi i znak je profesionalne zrelosti. Usredsređivanjem na postupke kao što su priznavanje (Acknowledging) problema, preuzimanje odgovornosti (Responsibility) i obavezivanje na njegovo rešavanje (Resolving) umesto pričanja praznih reči, ne samo da ćete pojednostaviti trenutnu situaciju, nego ćete napraviti napredak ka tome da osigurate da će se problemi u budućnosti ređe dešavati.

 

(1) U izuzetnim slučajevima, izvinjenja profesionalaca jesu opravdana, kao što pokazuje primer sramnog ponašanja sekretara američke mornarice Tomasa Modlija

 

Originalni članak pročitajte ovde.

0064

“Daću sve od sebe” i druge fraze koje profesionalci nikad ne koriste

U naslovu ovog teksta sam slagao jer navodim na zaključak da ću se, osim sa “daću sve od sebe”, baviti i drugim frazama. Iskreno, uradio sam najbolje što sam mogao. Pa, u čemu je problem?

Kada ljudi kažu da će “dati sve od sebe”, to me zaista nervira. Toliko je toga obuhvaćeno tom malom frazom, od čega baš ništa nije dobro, a ljudi koji je koriste znaju to jako dobro. Koriste je kao retoričko sredstvo da istovremeno smanje očekivanja i da otmu kontrolu za procenu ishoda zadatka iz tvojih ruku i potpuno je preuzmu.

Ljudi će reći “Nemoj da pridikuješ, oni samo pokušavaju da kažu pravu stvar”. Moj odgovor je da nije tako, reči imaju značenja i ljudi vrlo dobro znaju značenje ove fraze, pa je koriste sa svrhom; namera i upotreba ovih reči je u najboljem slučaju beskorisna, a u najgorem – neusklađena sa ciljem i kontraproduktivna. Njenim korišćenjem prenosite nekome da se ne može osloniti na vas da ispunite zadatke, čak i ako ste potpuno posvećeni tom cilju. Ovo vas izdvaja od iskusnijih profesionalaca koji nikad ne koriste tu frazu (to su isti ljudi sa kojima želite da razgovarate “kao da” ste jedan od njih, iako to još niste u potpunosti dostigli).

Nepoznanica

Kada kažete “Daću sve od sebe”, tu postoji jedna velika neizvesnost. Šta je to “sve”? Šta ako vaše “sve” nije dovoljno dobro? Šta ako vaše “sve” nije dobro uopšte? Ako treba da završite izveštaj do kraja nedelje ili će u suprotnom ceo vaš tim ostati bez posla, da li biste više želeli da se neko obaveže da to završi ili da “da sve od sebe”? Prećutnim prihvatanjem tog “sve” implicitno pristajete čak i na to da izveštaj ne bude urađen i da svi izgube posao – pa u redu je, osoba je dala sve od sebe.

Samoprocena

Drugi problem koji primećujem kada ljudi kažu da će dati sve od sebe jeste da oni time implicitno sebi daju za pravo da sami postave kriterijum svog učinka ili ga, drugim rečima, usvajaju (internalizuju). Mi nikada o sopstvenom uspehu ne sudimo sami, bez obzira na to koliko težimo da steknemo određeni nivo kontrole nad ličnim brendom. U stvarnosti, naš uspeh, ili neuspeh, uvek će biti ocena koju nam drugi daju na osnovu naših dostignuća. Drugačije rečeno, uspeh je eksternalizovan. Činioci, ljudi, sudije koje nisu vi, odrediće vaš stepen uspeha.

Kada je reč o poslu, vaš uspeh biće određen vašim rezultatima, proizvodnjom, povratnom informacijom i tako dalje, svim tim obuhvaćenim stvarima i vama isporučenim od strane nadređenog. Da li ste od sebe dali sve, ili ništa, ili bilo šta između te dve krajnosti, potpuno je beznačajno. Kada implicitno pokušate da postavite drugačiji standard, zatim da usmerite povratnu informaciju svog nadređenog – to je klasični primer neusklađenosti sa ciljem. Treba da prihvatite činjenicu da će, bez obzira na vaš trud, i lične standarde poput “sve od sebe” i sličnih koncepta, vaš uspeh odrediti neko drugi.

Smanjena očekivanja

Najveći razlog zbog kog ljudi koriste ovu frazu jeste da smanje očekivanja. Tako na kraju, ako zadatak bude neuspešan, mogu da kažu “Pa dobro, dao sam sve od sebe” i time spuste kriterijum da bi bar neki doživljaj uspeha spasili od gubitka. Usvajanjem takvog stava u kompaniji, svako bi mogao da dobije unapređenje tek onako, prema njegovim unutrašnjim kriterijumima, a to je da je dao sve od sebe. Proizvodnja bi mogla da se uspori, prihod da opadne, profit da nestane i cene akcija da padnu, ali sve dok svi daju sve od sebe, kao kolektiv možemo da odmaramo. Tako posao ne funkcioniše.

Preduzeća na kraju uspevaju kao celina, koja se oslanja na sabrane mikro-uspehe svih pojedinačih stejkholdera. Uspeh, a ne neki neopisivi koncept vezan za trud, mora da se očekuje i postigne. Nema drugog načina.

Prekinuto liderstvo

Lideri ne mogu da odu kod akcionara ili investitora i da kažu “daću sve od sebe”. Uz smeh bi bili isterani iz prostorije, odmah nakon što dobiju otkaz. Taj smisao za očekivanja, koji postoji na najvišoj instanci, treba da se sprovede na svakom organizacionom nivou, sve do najniže rangiranog radnika. Kada se od zaposlenih jednostavno zatraži da daju sve od sebe, a od organizacije kao celine zahteva se da uspe, postoji osnovna diskonekcija. Ovo bi dovelo do kontradikcije. Da bi bio u skladu sa ciljem, svako u organizaciji mora da se posveti ideji da makar ispuni očekivanja i postigne rezultate, čak i pored toga što, u realnosti, očekivanja nisu uvek ispunjena.

Ovaj tekst deo je serije “Fraze gubitnika”.

 

Originalni članak pročitajte ovde.

0175

Nemate veštine, iskustvo, znanje engleskog… Nema problema!

Yivko

Zaposlili smo jednog momka u mojoj prethodnoj kompaniji, izvan Srbije. U tom trenutku moje karijere, nisam imao direktan uticaj na zapošljavanje, s obzirom na to da smo imali HR (Human Resources) tim, i radio sam sa ljudima tek nakon što dobiju posao.

Otišao sam u posetu našoj kancelariji u Beogradu i ta osoba, zovimo ga Yivko, da ne bismo otkrili njegov identitet, bio je uvek u kancelariji, pa smo nekoliko dana stalno provodili vreme zajedno. Išli smo na ručak, i samo sam ja pričao, govorio sam mu o poslovnoj etici, davao sam mu savete za uspešeno rukovođenje poslom i zbijao sam šale. Smejao se poentama viceva, u pravi čas. I pored toga, osećao sam da nešto nije kako treba. Na kraju, približio sam mu se i rekao: “Ti ne razumeš nijednu jedinu reč ovoga što govorim, zar ne?!”. I izgleda da je to bilo dovoljno da razume ovo pitanje, pri čemu je slegnuo ramenima i odgovorio: “Ne, Brajane“.

Kako smo ga zaposlili

Kasnije tokom dana pozvao sam naš HR tim i pitao, pomalo preterano: “Kako smo, dođavola, zaposlili ovog čoveka? On ne razume ni reč engleskog!” Izgleda da se dobro pokazao na svim testiranjima za ulaznu poziciju, ali je slabo uradio test engleskog, što se nekako previdelo.

Ja: Gde ste našli ovog momka?

Popravljao je frižidere.

Ja: Da li ima ikakve tehničke veštine? Ikakvo iskustvo u testiranju?

Pa, ne baš.

Šta želiš da uradimo? Hoćeš da ga otpustimo?

Ja: Ne, ne možemo da ga otpustimo. Nije on kriv što smo napravili grešku pri zapošljavanju. Moramo da pokušamo i potrudimo se da ovo uspe. Kako njemu ide, uopšteno?

Pa, njegovi rezultati su veoma slabi.

Ja: Ok, on ne govori engleski. Nema veštine, niti iskustvo. Rezultati rada su mu loši. Ima li nekih dobrih vesti o ovom momku?

Pa, on je posvećen poslu i izgleda da je veoma motivisan.

Ja: Koliko posvećen? Kolliko motivisan?

Pa, izgleda da je on jedan od najvrednijih i najmotivisanijih radnika koje smo ikada zaposlili…

Napredovanje

Kasnije te nedelje, bio sam u kancelariji sa Yivkom kasno uveče i izgledao je malo uznemireno. Kada sam ga pitao šta nije u redu, poverio mi se da je zabrinut da ću ga otpustiti.

Ja: Zašto bih te otpustio?

Yivko: Zato što ne govorim (dobro) engleski.

Ja: Da li vredno radiš?

Yivko: Da.

Ja: OK, niko te neće otpustiti.

Svojim očima sam video da je ovaj momak dolazio rano ujutru u kancelariju i budio me, jer sam spavao na kauču. Odlazio je kasno noću. Pritom se pola sata vozio autobusom od kuće do posla i nazad. Znao sam da ulaže mnogo truda.

Dok sam analizirao njegov rad, uvideo sam da su rezultati slabi, ali sam primetio i nešto po čemu se isticao. Kada bih ga u nečemu ispravio, dao mu uputstvo i/ili ga savetovao, odmah bi to usvojio i više nikada ne bi ponovio istu grešku. Ovo izgleda previše jednostavno i očigledno, ali sam mnoge dane u životu proveo ponavljajući iste stvari istim ljudima. Sa Yivkom to nikada nije bio slučaj. Da, pravio je greške, ali su bile nove. Ovo je važna meka veština koja nedostaje mnogima. To se zaista istaklo i impresioniralo me, ništa manje od toga s obzirom na to da mi je rad sa njim olakšao život.

Nakon što sam se vratio u SAD, nastavio sam da razgovaram sa Yivkom.

Yivko: Brajane, moji rezultati su loši.

Ja: Da li se još uvek veoma trudiš?

Yivko: Da.

Ja: Onda ne brini oko toga, tvoji rezultati će se vremenom poboljšati.

Imali smo nekoliko sličnih razgovora tokom prve godine njegovog rada u firmi, a onda je došlo do prekretnice u njegovom radu. Rezultati su počeli da se poboljšavaju, baš kao što sam i predvideo s obzirom na njegov uloženi napor, visoku motivisanost i pozitivan stav.

Konačno, kada se ustalio u postizanju dobrih rezultata, razgovarali smo o mogućnosti da ga unapredimo, što sam podržao.

Njegovo unapređenje na 1. nivo dogodilo se nešto kasnije nego kod njegovih kolega jer mu je trebalo više vremena, a u stvari, s obzirom na sve što je naučio i ravnomeran tempo kojim se razvijao, predvideo sam da će biti spreman i za naredno unapređenje na 2. nivo. To se i dogodilo.

Gde je Yivko sada

Gde je Yivko sada i šta radi?

Još je u firmi i dobro mu ide.

Unapređen je dva puta i njegovi rezultati se konstantno rangiraju kao najbolji ili blizu najboljim u našem timu od 12 analitičara tehničke podrške.

Sadržaj koji je napisao, na engleskom jeziku, izuzetno je visoko rangiran, u mnogim slučajevima bolje i od tekstova autora kojima je engleski jezik maternji. Yivko piše članke koji su dobili na stotine hiljada poseta, ukupno više od million, i gomilu pozitivnih komentara poput ovih:

Ovo je fantastično! Danima sam tražio razlog zašto moja aplikacija ne može da se poveže na lokalnu DB. Pratio sam tvoja uputstva i eureka! Sada radi savršeno. Hvala ti, hvala ti, hvala ti!

Hvala, Yivko, ovo je počelo perfektno da radi i uštedelo mi je mnogo vremena.

Hvala, Yivko. Jednog lepog dana, probudio sam se i shvatio da se server ne može da pristupi mojim bazama podatak u Visual Studio 2017. Kasnije sam saznao da  je problem u tome što su baze podataka prebačene u noviji format koji odgovara za SQL Server 2017, dok je server ostao u SQL Server 2016 formatu. Čitav dan sam pokušavao da instaliram SQL Server 2017 LocalDB i opet napravim MSSQLLocalDB fajl, ali bezuspešno. Sve dok do sada nisam pročitao tvoj članak i shvatio da SQL Server 2017 installer ne instalira LocalDB paket, koji sam na kraju skinuo i ručno instalirao. Sada sve funkcioniše besprekorno, moje baze podataka i server ponovo rade zajedno. Hvala ti i samo nastavi da štediš vreme, nama programerima!

Hvala čoveče, glavu si mi spasio!

Njegovi članci su bili toliko dobri da smo mnoge preveli na španski, pa je dobio i nadimak El Yivko. Nadimak u timu mu je bio “Životinja”, zbog njegovog energičnog pristupa poslu i zadacima.

Tajne uspeha

Ok, kako da ovo pojednostavimo? Zašto je Yivko uspeo, a da nije imao prednosti zbog kojih su se drugi činili mnogo kvalifikovanijim i iskusnijim, a ipak nisu uspeli?

  • Engleski? Ne (Iako je ovo nešto što se vremenom mora usavšiti)
  • Znanja i veštine (hard-skills)? Ne (Ovo se uči)
  • Iskustvo? Ne (Ono se stiče)
  • Obrazovanje? Ne (Ono što treba da se uči, može se naučiti na poslu)
  • Tehničko znanje? Ne (Ovo se stiče na obukama na poslu)
  • Motivacija? Da
  • Napor? Da
  • Nedostatak veličanja samog sebe? Da
  • Stav? Da

Zapošljavao sam ljude koji tečno govore četiri jezika i briljirali su na našim testiranjima, a onda nisu uspeli, nisu imali sposobnosti ili volje da obave posao. Viđao sam i ljude sa doktoratima koji dođu sa stavom da su u svemu najbolji bez potrebe da ulože ikakav napor i naravno da to nije funkcionisalo. Zaposlio sam testera sa desetogodišnjim iskustvom koji je dao otkaz kada sam od njega zatražio da napiše plan testiranja za aplikaciju.

Yivko je bio uspešniji od svih, prosto zato što je bio motivisan. Ono što je morao da uči, naučio je. Veštine koje je trebalo da usvoji, usvojio je. Ali nemoguće je da naučite da budete motivisani ili spremni da usvajate meke veštine kao što su imati dobar stav, spremnost da pomognete, posvećenost i odanost poslu. Njih treba da usvojite pre nego što se zaposlite [1].

Prigovor

Naravno, dopada vam se Yivko. Verovatno radi 20 sati dnevno za malo novca?

U početku jeste bilo tako, Yivko je radio više od 10 sati danima, ali smo ga plaćali prekovremeno za dodatni rad, satnicom uvećanom 1,5 puta, tako da nismo nužno štedeli novac (iako često nije prijavljivao prekovremeni rad). Kako je postajao bolji, njegovi sati su se ukalapali u normalno radno vreme. Dvaput je unapređen i, za prilike u Srbiji, zarađuje odlično uz mogućnost da bude još bolje.

Naučene lekcije

Možemo vas naučiti tvrdim veštinama (hard-skills) kao što su testiranje, XML, SQL, pisanje, engleski jezik, kucanje. Ali usvajanje mekih veština poput etike poslovanja, znatno je teže.

Ako ste motivisani, naučićete vremenom sve veštine koje su vam potrebne. Ako niste, čak i ako ih posedujete, nećete imati volju da ih primenite i postignete uspeh.

U svako doba ću zaposliti nekog ko je motivisan, spreman da uči i vredno radi, ima dobar stav i dobre meke veštine, bez obzira na njegova znanja, obrazovanje i iskustvo.

Napomena

Potrebna je posebna poslovna organizacija koja će ljudima obezbediti vreme da uče, umesto da se od njih očekuje da postignu fenomenalne rezultate već prvog radnog dana. Mi smo obezbeđivali vreme da se te neophodne osobine usvoje, uz konstatno mentorstvo i tim koji pruža podršku i ima korist od svakog pojedinačnog uspeha.

 

[1] Nadam se da ću ovome podučavati kroz svoj inkubator za zapošljavanje u južnoj Srbiji

 

Originalni članak pročitajte ovde.

0108

Zapet ko puška – istinita priča o Dicku Dunningtonu

Dick Dunnington je dobrovoljno (da, dobro ste pročitali) bio u Vijetnamu triput, kao obaveštajni oficir, ali ne bi ni reči rekao o tome šta je tamo radio, čak i kad bih ga pitao pet puta dnevno[1]. Radio je naporno čitavog svog života i pošto nije mogao imati decu, bio je hranitelj dvoje njih. Bio je precizan, odgovoran i čovek od reči. Živeo je tačno po svojim pravilima.

Iako je bio ratnik, vrednovao je mir, karakter, poštenje i iskrenost. (Sećate li ih se?) Iako je ratovao i izgubio prijatelje, nije bio ogorčen. Čak i kad je bio otpušten i bez posla tri godine, uvek se budio u šest ujutru i ispunjavao svoje dane produktivnim aktivnostima (konačno se vratio kao konsultant – pogledajte ispod).

Njegova uverenja su čvrsta kao i njegov karakter. Imali smo sličnu prošlost, na neki način, s obzirom na to da sam i ja bio veteran, ali drugačije stavove. Uprkos razlitičim političkim uverenjima, odmah smo se složili oko istog kandidata u to vreme. Bilo je to vreme kada bi ljudi koji se ne slažu mogli i dalje da razgovaraju jedni s drugima i da se ponekad i slože. Sećate li se tih dana?

Veliki pucanj

Zabavna priča koju mi je Dick jednom ispričao je o njegovom konvoju koji se kretao nekim vijetnamskim putem i deca iz lokalnog sela koja su stajala duž puta posmatrajući ih, odjednom su stavljala svoje prste u uši. Izgledalo je kao da očekuju veliki, jasan pucanj, iako nesvestan pokazatelj da će ih zadesiti neka nevolja! Deca su znala šta će se dogoditi, vojnici takođe, ali sve što je straža mogla da učini jeste da se sagne i stegne, pripremajući se za nadolazeću paljbu, bez mogućnosti da je zaustave, skrenu ili preusmere.

Mnogo puta sam mislio o tome na poslu. Koliko nas je bilo u istoj situaciji? Ja to zovem “Veliki pucanj”.

Bez sreće, bez posla

Dick, poput polovine stanovnika Masačusetsa u to vreme, radio je za Digital Equipment Corporation (DEC) . Mislio sam da je bio star kad je imao 50… Ups, bio je u godinama u kojima sam ja sada! Da je Dilbert ljudsko biće, to bi bio on (i to je kompliment). Govorio je onako kako bi govorio matematičar. Uprkos zadivljujućim kvalitetima, Dick je bio otpušten (na kraju, zajedno svima ostalima u DEC-u). Dick je imao čvrstu poziciju u menadžmentu srednjeg nivoa i njegov ponos i principi mu ne bi dozvolili da prihvati posao nižeg ranga od onog u DEC-u. Bio je bez posla godinu dana, onda dve, potom tri… Naravno, sve vreme je bio zauzet. Obrađivao je zemlju u Njuhempširu nekom svojom mašinerijom, ali tri godine su dug period za negovanje ega i dizanje nosa, što dovodi do sve ređih mogućnosti. Konačno, shvatio je da je bilo vreme da se promeni.

Promena

Stanite, koja je to mala reč? Ego? Mogućnosti? Ne, to je promena. Zato je i naglašavam.

  • Ako nešto ne funkcioniše, morate se menjati
  • Ako ste umorni od lupanja glavom o zid, morate se menjati
  • Ako ste dotakli samo dno i nemate kuda dalje osim gore, morate se menjati
  • Ako ste nesrećni, neispunjeni ili prosto želite da rastete i napredujete, morate se menjati

Nema promene uloga

Vi: Ok, promena… Shvatam. To je lako. Šta moram da uradim?

Ja: Zaista? Spremni ste za ovo? OK. Sve što radite sada uradite drugačije. Prestanite da radite stvari koje sada radite. Počnite da radite stvari koje niste radili. A za stvari koje treba da nastavite da radite, radite ih na drugačiji način. To je sve.

Vi: Uh… Hajde da ne poludimo ovde. Naravno, želim da izađem iz ovog šablona u kome sam sada, ali da li stvarno moram da radim stvari drugačije? Ne, to deluje pomalo ekstremno. To je previše za mene. Umesto toga, pustite me da još malo sačekam i nadam se da će stvari postati bolje.

Postoji sjajna knjiga koja pokriva ovu temu veoma dobro. Zove se “Ko je maznuo moj sir”. Idite na Amazon, kupite je, pročitajte je, primenite je. Promeniće vam život. Pričao sam s ljudima kojima sam je preporučio, sa kojima se i dalje čujem i koji mi zahvaljuju na preporuci. Trebaće vam oko 30 minuta da je pročitate, uključujući i pauzu za kafu. Tako da, ako već niste, pročitajte je sad.

Promena uloga

Umesto toga, probajmo ovo ponovo…

Vi: Ok, shvatam.

Ja: Dobro je. Pogledajmo neke šablone iz vašeg života koje možete izmeniti da biste stvorili osnovu za fundamentalnije promene. To počinje s odlaskom na spavanje rano, ranim buđenjem, izlaskom iz kuće (čak i kada nemate kud), pravilnom ishranom, detoksikacijom od alkohola, šećera, loše hrane, droge, kompjuterskih igrica, pornića, protivzakonitog seksa, društvenih medija, izgovora, samosažaljenja, ponosa, samoprizivajućih misli, samodestruktivnog ponašanja i primoravanja sebe da se angažujete u aktivnostima koja podstiču zdrav duh poput druženja s prijateljima, vežbe, čitanja, muzike…

Vi: U redu, mogu ja to.

Ja: OK, sjajno. Proveravaću te da se uverim da možeš! Jednom kad se posvetiš tome i stvorimo fini početak kao osnovu, planirajmo sledeće korake za promenu i unapređivanje putanje tvog života!

Zapet ko puška

Izazov je da neki od ovih “staraca” napravi promene u životu, ali Dick je to učinio. Odlučio je da u svojim pedesetim promeni svoj orijentir i postane tehnički savetnik. Jedini problem je bio u tome što nije znao apsolutno ništa o tehnologiji, osim možda o “mainframe” i drugim računarima sa sistemima vodenog hlađenje.

Posvećen tome, otišao je do lokalne knjižare i dela za tehnologiju. Kako su knjige bile poređane po abecednom redu, prve teme su bile na “A”. Zgrabio je prvu knjigu koju je video, a koja je bila o Microsoft Access-u. Kupio je, poneo kući, pročitao. Onda je kupio Access, instalirao ga i počeo da primenjuje principe koje je naučio iz knjige. Kada je već bio upoznat s tim, zakačio je pločicu s imenom “Dick Dunnington – Microsoft Office savetnik”, poznat i kao “Zapet ko puška” (Have gun – will travel) – stara vestern TV serija.

Predstavio se raznim agencijama koje su bile više impresionirane Dickovim prisustvom i harizmom profesionalizma i odgovornosti, nego godinama iskustva s tehnologijama (koje nije imao). Vrlo brzo je bio angažovan na svom prvom konsalting zadatku po ceni od 40 dolara po satu, zatim 45, i onda… Do trenutka kad smo se sreli bio je plaćen oko 50 dolara po satu i spreman da podigne ulog. [2]

Za nekoliko kratkih nedelja, Dick je odlučio da izađe iz uloge kopača rovova, u celosti promenio svoje zanimanje i pristup, ulažući u stvari koje je morao da učini da bi uspeo u ovoj promeni i sistematično išao napred ka izvršavanju svog plana.

Epilog

Poslednji put kad sam razgovarao sa Dickom, žalio se da ga previše ljudi zove za posao. Saosećao sam sa njim i obojica smo pričali o svojim životima. Uvek sam govorio sebi da ću jednog dana, kada nađem malo vremena, napisati neka razmišljanja o ovom čoveku, koji je toliko ostavio utisak na mene.

Dick, ako ti, tvoja deca ili tvoja supruga ikada naiđete na ovo, želim da znate da cenim tvoje vođstvo za primer, i da uvek nalazim inspiraciju u tvojoj priči.

Za druge ljude, gde god da su – ako ste negde zapeli, kao što se svima nama povremeno desi, možda i vi dobijete malo inspiracije iz ove priče.

 

[1] Bio je pod gomilom bezbedonosnih ograničenja zbog obaveza i misija i slično, iako sam očekivao da su konačno istekla…

[2] Ovo su tarife od pre više od 20 godina

 

Originalni članak pročitajte ovde.